Мигел де Сервантес

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Мигел де Сервантес

Počalji  Joca taj Pet Dec 09, 2011 10:14 pm

Мигел де Сервантес Сааведра (шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца[1]. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче[2]. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.
Биографија

Живот Мигела Сервантеса је до 18. века био непознаница и постављао је многе недоумице[3]. Систематско истраживање јавних и приватних архива почело је тек у 18. веку и наставило се до данас, чији је резултат обимна документација коју данас поседујемо о овом великом шпанском писцу, песнику и драматургу. Међутим, још увек постоје делови Сервантесовог живота о којима се мало или готово ништа не зна[3], као нпр. период између 1597. и 1604. који обухвата време од његовог одласка у затвор у Севиљи до преласка у Ваљадолид, или на пример о мотивима многих пресудних одлука које је донео у животу: одлазак у Италију, одабир војничке службе, повратак у Шпанију који је био осујећен гусарским нападом, његово лутање по Андалузији између 1587. и 1597. као сакупљач пореза, дефинитиван повратак у Мадрид 1608. и повратак писању. Одатле и многа погрешна намерна или ненамерна надомештања мрачних лагуна у Сервантесовом животном путу често погрешним тумачењима Сервантесовог дискурса у делима који би се могао протумачити као давање аутобиографских података[3]. Сервантес је ретко говорио у своје име и више је волео да даје податке о себи преко измишљених ликова као што је то био маварски приповедач Сид Бенанџелија из Дон Кихота, или у својим пролозима, посветама и у „Путу на Парнас“, где даје шкрте и разбацане описе аутора, тј. себе, који се не могу тумачити са сигурношћу[3]. Тако се зна да је крштен 9. октобра 1547. године[4] у цркви Санта Марија дел Мајор (шп. Santa María la Mayor), али се тачан датум рођења није могао утврдити. Претпоставља се да је то било 29. септембра, на дан св. Михајла[3] (Мигел — Михајло/Михаило на шпанском), али и по том питању постоје многе недоумице.

Такође треба напоменути да је своје друго презиме, Сааведра, вероватно узео од неког даљег рођака након повратка из алжирског заробљеништва[3][5]. Најранији документ на ком се Сервантес потписује са ова два презимена (Сервантес Сааведра), датира неколико година након што се вратио у Шпанију. Почео је да додаје друго презиме, Сааведра, око 1586. или 1587. у званичним документима као што је на пример био документ у вези са његовим браком са Каталином де Салазар[6].
Детињство

Сервантес се родио у Алкали де Енарес као треће од петоро деце (Андреа и Луиса су биле старије, а Родриго и Магдалена млађи од Мигела[7]) Леонор де Кортинас (шп. Leonor de Cortinas) и Родрига Сервантеса (шп. Rodrigo de Cervantes) породичног лекара и хирурга за кога се сматра да је вероватно био јеврејског порекла (нови хришћанин)[7][8]. Био је крштен у цркви Санта Марија ла Мајор (шп. Santa María la Mayor). Откриће његове крштенице из те цркве у 18. веку, коначно је разрешило мистерију места његовог рођења. Породица се стално селила тако да се не зна много о Сервантесовом детињству.
Сервантесова кућа у Ваљадолиду

Године 1551. породица Сервантес се дефинитивно преселила у Ваљадолид у потрази за бољим животом. Након ентузијазма новог почетка, Родриго Сервантес је запао у дугове због којих је више пута доспевао и у затвор, а цела имовина му је била конфискована. Након неколико веома тешких година, године 1553. Родриго Сервантес се вратио с породицом у Алкалу на кратко, да би потом отишао сам у Кордобу, у пратњи само своје мајке. Тамо је, захваљујући свом оцу (с ким испрва није био у добрим односима), добио посао лекара и хирурга у затвору Инквизиције. Убрзо затим је довео и своју породицу из Алкале да му се придруже у Кордоби.
Споменик Сервантесу у Мадриду

У Кордоби је Мигел кренуо да се школује на академији Алонса де Вијераса (шп. Alonso de Vieras). Убрзо ће показати веома велико интересовање за књижевност. Нешто касније наставио је школовање код кордопских језуита. У то доба ће видети прве представе Лопеа де Руеде (шп. Lope de Rueda) које ће, као и кордопска пикареска, оставити дубок траг на младог Сервантеса. Након смрти Мигелових деде и бабе, Сервантесов отац је одлучио да крене опет на пут — прво у Гранаду а затим у Севиљу, град који је у оно доба био у пуном развоју и сматрао се најважнијим градом у Шпанији. У Севиљи Мигел је наставио своје школовање код севиљских језуита. Његов професор је био отац Асеведо (шп. Padre Acevedo) у чијим су комедијама играли његови студенти. Отац Асеведо ће такође веома много утицати на формирање будућег драматурга Сервантеса. У то доба ће Сервантес почети да пише и своје прве позоришне комаде реалистичног карактера.

Почетком 1566. године породица се преселила у Мадрид, град који је био у успону и доживљавао је демаграфску експлозију захваљујући томе што се у то доба тамо преселио двор Филипа II. У то доба Серантес је написао своје прве стихове — сонет у част рођења друге кћерке Филипа II и његове друге жене, Изабел де Валоа. Хуан Лопез де Ојос (шп. Juan López de Hoyos), професор у школи „Естудио де ла Виља“ (шп. Estudio de la Villa), коју је Сервантес похађао, објавио је чак неке Сервантесове стихове (nuestro caro y amado discípulo[7] — „нашег нам драгог и вољеног ученика“) у својој књизи о болести и смрти Изабеле де Валоа.

Према документима нађеним у Архиву Симанкас (шп. Archivo de Simancas), због наводног учешћа у двобоју у ком је био рањен извесни Антонио де Сегура[9] (шп. Antonio de Sigura), 15. септембра 1569. године Мигел Сервантес је осуђен на протеривање на 10 година и на одсецање десне шаке, због чега ће Сервантес побећи прво у Севиљу, а одатле у Италију.
[уреди] Младост — Италија, Битка код Лепанта и алжирско заробљеништво
Битка код Лепанта. Паоло Веронезе (уље на платну, 1572)

У Италији је ступио у службу кардинала Аквавиве (шп. Acquaviva). Прошао је Италију уздуж и попреко, и видео неколико италијанских позоришних ремек-дела. Године 1570. ипак је одлучио да напусти палату свог господара и да се пријави као војник у Шпанску армаду. Отишао је у Напуљ где се придружио чети коју је предводио Алваро де Санде (шп. Álvaro de Sande). У мају 1571. године основана је Света лига, као и војска дон Хуана од Аустрије, краљевог полубрата, а шпанске снаге се ужурбано спремају за одлучујући сукоб са Турцима. У лето 1571. у Италију је пристигла и чета Дијега де Урбине (шп. Diego de Urbina) у којој је служио Мигелов млађи брат, Родриго и којој се Мигел придружио, не толико из убеђења колико из приватних разлога.

Учествовао је у чувеној бици код Лепанта, 7. октобра 1571. у којој је изгубио леву руку и због чега су га звали Једноруки са Лепанта (шп. Manco de Lepanto)[8]. Сервантес је био изузетно поносан на своје учешће у овом заједничком војном подухвату млетачких, папских и шпанских снага под врховним вођством Хуана од Аустрије у ком је учествовало више од 200 галија, 50 фрегата и 80.000 људи, што ће више пута нагласити у својим делима. Након победе која је означила крај османског преимућства на мору, Мигел, тешко рањен, пребачен је у Месину у болницу на лечење и опоравак, где је провео неколико месеци да би у априлу 1572. године поново ступио у службу, када је био унапређен у „елитног војника“ (шп. soldado aventajado) због заслуга у бици код Лепанта. Потом ће учествовати у војним експедицијама против Турака на Крфу и у Тунису, да би 1574. године дефинитивно напустио војну службу[9].
...Али нисам могао да не осетим што ме је назвао маторим и једноруким, као да је до мене стојало да задржим време, те да за ме не протиче, као да сам моју руку изгубио у каквој крчми, а не у најузвишенијој прилици што су је видела прошла столећа и садашња, и шпто ће је будући векови видети. Ако моје ране не блистају у очима онога који их гледа, бар их поштују они који знају где сам их задобио; а војнику боље доликује да је мртав у боју неголи слободан у бекству; па о томе ја мислим, кад би ми сад предложили и остварили нешто немогуће, ја бих више волео што сам се нашао у оном дивном боју неголи да сам сад излечен од мојих рана, а да нисам био у њему...
Дон Кихот (II део), „Предговор читаоцима“. Превод: Ђорђе Поповић[10])

Тада ће настати и нека од његових значајних дела — Пут на Парнас (шп. Viaje del Parnaso), Галатеја (шп. La Galatea), Узорне новеле (шп. Novelas Ejemplares), Пустоловине Персилеса и Сихисмунде (шп. Los trabajos de Persiles y Segismunda). У том периоду, главни утицаји које је Сервантес примио на пољу књижевности били су Петрарка, Бокачо, Ариосто и Бојардо, иако се његова каснија дела не ограничавају само на имитацију ових великана италијанске ренесансне књижевности. Године 1575. Сервантес се укрцао на брод у Напуљу и кренуо ка Барселони, кући. Са собом је носио препоруке Хуана од Аустрије и војводе од Сесе. Међутим, брод је пао у руке берберских гусара, који су њега и његовог брата (који је с њим путовао) одвели у Алжир, где је у заробљеништву провео пет година (1575—1580). Сматра се да је Сервантес толико година провео у заробљеништву управо због препорука тако високих личности које је носио са собом — наиме, гусари, видевши те препоруке, били су убеђени да им је нека веома уважена личност допала шака, те су упорно тражили превелики откуп за њега и његовог брата, а који његова породица није могла да плати. Искуство из овог периода Сервантесовог живота ће се рефлектовати у његовим делима Алжирске догодовштине (шп. El trato de Argel) и Алжирске тамнице (шп. Los baños de Argel)[11]. У току тих пет година, Сервантес је безуспешно покушао четири пута да побегне из заточеништва[11].

У априлу 1576. године Сервантесов отац је сазнао да му је син заточен у Алжиру, те је покушао да скупи новац за откуп, али без успеха. Тражио је помоћ од Краљевског савета (шп. Consejo Real) и Савета Кастиље (шп. Consejo de Castilla), али је био одбијен. Онда је Сервантесова мајка, Леонор, изашла пред Крсташки савет (шп. Consejo de la Cruzada) и под лажним изговором да је удовица, успела да добије помоћ у виду позајмице. Међутим, сума није била довољна, а Мигел, сигуран у бег који је био планирао, одрекао се права прворођеног сина у корист свог брата, те је тако Родриго, а не Мигел био ослобођен на основу послатог откупа. Бег међутим, није успео, а Сервантес, пошто је признао да је он био вођа, морао је да проведе пет месеци у краљевским тамницама. Ово није био ни први ни последњи пут да је Сервантес покушао да побегне. Само га је статус привилегованог заточеника који је имао захваљујући писму Хуана од Аустрије које је носио са собом у тренутку заробљавања спасао од сигурне смрти.

У мају 1580. године у Алжир је стигао фра Хуан Хил (шп. Fray Juan Gil), главни прокуратор религиозног реда св. Тројице. Са собом је носио откуп који се једним делом састојао од суме коју је приложила Сервантесова мајка (280 ескуда) и делом од новца који је дат као помоћ експедицији (220 ескуда). Сервантес је у септембру био ослобођен, али пре него што је пошао за Шпанију, морао је да се одбрани од оптужби да је сарађивао са муслиманским гусарима[3].

Дана 27. октобра 1580. Сервантес се искрцао у Денији, на северу Аликантеа. Прошавши прво кроз Валенсију, стигао је коначно у Мадрид месец дана касније.
[уреди] Зрелост — Повратак у Шпанију и затвор
Литографија Сервантесовог портрета. Не постоје портрети направљени за Сервантесовог живота. Постоје само портрети начињени након његове смрти на основу штурих описа себе које је сам аутор давао у својим делима

Након доласка у Шпанију, Сервантес је прво покушао да среди позајмицу са Саветом Кастиље коју је његова породица добила за његов откуп. Такође желео је да буде сигуран да је помилован за двобој са Сегуром због кога је пре десет година био осуђен. У Валенсији ће посетити Тимонеду, издавача дела Лопеа де Руеде, а такође ће се дружити са тамошњим песницима и писцима. По доласку у Мадрид, своју породицу је нашао у веома тешкој ситуацији. Отац је био до гуше у дуговима и глув, а мајку је гризла савест због тога што је морала да лаже зарад својих синова. Његов брат Родриго је због такве материјалне ситуације опет био у служби војводе од Албе. У том периоду је одлучио да оде на двор и зато ће путовати прво у Оран, затим Картахену и на крају у Лисабон, али не успева. На крају се вратио у Мадрид где је такође покушао да издејствује да га пошаљу у Америку, али такође без успеха. У Мадриду је по свој прилици био у вези са извесном Аном де Виљафранка (шп. Ana de Villafranca)[12] која му је родила једну ванбрачну кћерку, а 1585. године се оженио са Каталином де Салазар и Паласиос (шп. Catalina de Salazar y Palacios) која је била 22 године млађа од њега[12]. Била је кћерка идалга из Ескивијаса (шп. Esquivias) где се Сервантес након женидбе трајно настанио.

Иако ван Мадрида, није прекинуо везе са књижевним светом. Обновио је пријатељство са својим старим професором, Лопезом де Ојосом, који ће бити блиско упознат са делом које је тада почео да пише, пасторалним романом „Галатеја“. Такође се поново нашао са својим старим пријатељима писцима, Педром Лајнезом и Франсиском Фигероом, а склопио је и нова пријатељства са песницима Педром Падиљом, Хуаном Руфом и Галвезом де Монталвом. У делима ових песника се појављују Сервантесови сонети, а и Сервантес такође укључује у свој пасторални роман „Галатеја“ неке од сонета ових песника. У оваквом позитивном окружењу, Сервантес је 1585. у Алкали објавио пасторални роман, „Галатеја“ коју је финансирао Блас де Роблес (шп. Blas de Robles), а штампао Хуан Грацијан (шп. Juan Gracian). Под Монталвовим утицајем, користиће псеудониме и играће се са измишљеним ликовима, а као референцу ће више пута поменути Монтемајорову Дијану, дело које је у то доба било популарно. Касније ће у свом „Дон Кихоту“ критиковати ову прозну врсту, сматрајући је лажном и неодговарајућом реалности. „Галатеја“ је, међутим, имала успеха. У мадридским литерарним круговима многи су је хвалили, укључујући и самог Лопеа де Вегу. Пет година касније, појавиће се друго издање. Такође је и у Француској имала доста успеха, мада ће тамо бити први пут објављена 1611. Међутим, иако је у више наврата обећавао, никад није написао други део.

Тих година се стварају многе глумачке дружине које приказују како световне тако и црквене позоришне приказе по градовима, настају прва импровизована али стална позоришта која су се називала корали за комедије (шп. corrales de comedias), а упоредо настаје и нова драмска врста, нова комедија, која је по темама и стилу ближа обичном народу, а по форми тотално разбија класичну концепцију драмске врсте. У тим почецима настанка „народног“ позоришта, одређени аутори, међу којима је био и Сервантес, покушавају да спасу класични театар[12]. С тим у вези, Сервантес ће написати неколико класичних трагедија, од којих су две преживеле до данас: „Алжирске догодовштине“ и „Опсада Нумансије“. Не зна се, међутим, ништа о других двадесет или тридесет комедија за које он сам тврди да је написао у том периоду[12].

Године 1587. Сервантес се опростио од своје жене из непознатих разлога и отишао у Севиљу. Тамо је ступио у службу шпанске Армаде као интендант. Путовао је Андалузијом и набављао жито за војску. Године 1590. опет је покушао да издејствује да га пошаљу у Америку, али опет без успеха. Године 1592. Сервантес је допао затвора због лажних оптужби да је илегално продавао жито, где ће остати две године, до 1594[13].

Сервантес ће у овом периоду написати многе од својих Узорних новела (Љубоморни Екстремадурац, Ринконете и Кортадиљо, Разговор паса), као и друге новеле које су укључене у „Дон Кихота“ (Роб). Такође је написао и нешто поезије, а постоје докази о постојању уговора који је потписао 1592. године са извесним Родригом Осоријем (шп. Rodrigo Osorio) према коме се обавезао да ће написати шест комедија „кад буде стигао“, обавеза коју очигледно није испунио[13].

Године 1594. Сервантес је добио посао сакупљача пореза. Посао је обављао у провинцији Гранада и кад га је коначно завршио и вратио се у Севиљу, трговац Симон Фрејре (шп. Simón Freire) код кога је депоновао сакупљени порез, је банкротирао, а сам Сервантес био оптужен и осуђен да је присвојио новац који је сакупио[14].

У том затвору у Севиљи Сервантес је имао прилике да дође у блиски контакт са најнижим слојевима друштва и њиховим жаргоном, правилима, хијерархијом, што ће касније искористити у својим делима. У том истом затвору ће настати и прво поглавље „Дон Кихота“, како сам тврди у Прологу првог дела[14].

Не зна се са сигурношћу када се Сервантес поново нашао на слободи, али се зна да је 1600. године дефинитивно напустио Севиљу, и да је исте године забележено његово присуство у Толеду, а потом 1602. године у Ескивијас

.


Из Википедије, слободне енциклопедије

Joca

Broj poruka : 13
Datum upisa : 08.12.2011

Pogledaj profil korisnika http://www.posada-ka.com/

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu